Bilo u Bosni svetih ljudi (valjda ima i danas?!)

„Imadu niki harači (porezi) na zemlja, što ih zovu „dukati“, svezani (naređeni) od cara, da se pridaju u Banjoj Luci. I ovi budući na Marku Kujundžiji iz Podmilačja, župe jajačke; ovi koliko biše ubog (siromašan), toliko bijaše pravedan: zato uze svoj dukat i još (od) jednoga krstjanina (katolika) svoga konšije, da nosi u Banju Luku, dok nisu izašli čauši (janjičarski časnici – globitelji). I ne ponese nikakva brašna (hrane) ne dadući mu potriba (oskudica). Ali evo proviđenje Božje, koje svakoga pomaže: brojeći Turci jaspre (novac), najdoše više jedan dinar i vratiše mu ga. Obeseli se Marko i uze za njega somunčić kruha i poče misliti što će učiniti, bivši oni dinar općeni (zajednički). I razriza oni kruh na pole i svoju polovicu izide (pojede) a polu, svezav u maramu, donese u Jajce, gladan, i dade ortaku.

– Ovoga Marka biše kuća i zemlja blizu jednoga kadije (sudac) koji se zovijaše Gulješ. Samo jedan potok među rastavljaše, a bijahu jabuke kadijine blizu potoka. I padale bi na Markovu zemlju, a on bi uranio te bi opet pribacio na kadijinu stranu; i to  veće (više) puta vidi isti kadija. Do nikoliko vrimena kadija pojde u Carigrad. Dojdoše mu konšije i prijatelji, govoreći:“ što ćeš nam donit? Ele, nemoj koga zla učinit selu ali vilajetu i nemoj se na koga tužiti“. Odgovara: „Neću! Već ako me jošter upitaju, ima li svetih ljudi u Bosni, hoću reći – ima Marko Kujundžija!“ Dakle je dobro biti dobru i pravednu…

(Iz „Ljetopisa“ fra Nikole Lašvanina, str. 199, za godinu 1696. Izdanje Sarajevo/Zagreb 2003. god. Priredio fra Ignacije Gavran. Napomene u zagradama kosim slovima zbog pojašnjenja dodao M. Brkić)